Beograđani će večeras dočekati Novu godinu na raznim mestima – po stanovima, podrumima, garažama, kafanama sa „akustikom“, pa čak i u sopstvenim mislima. Na trgovima – neće. Trgovi su, izgleda, rezervisani za istoriju, a istorija kod nas ima radno vreme od devet do zaborava.
Nekada se Nova godina dočekivala javno, glasno i besramno srećno. Danas se dočekuje diskretno, po kućnom redu, uz uputstvo da se ne sećamo previše. Jer sećanje je opasna stvar – lako možeš da se setiš da je nešto postojalo. A ako je postojalo, neko mora da objasni zašto ga više nema.
Segment po segment, tradicija se gasi kao ulično svetlo koje „nije prioritetno“. Prvo je nestala muzika, pa bina, pa ljudi, pa smisao. Ostao je samo zvanični stav: „Nije se ni slavilo.“ Za par meseci, ubeđivaće nas da Trg nikada nije video doček, da se sat nije odbrojavao, da se šampanjac nikad nije prolivao po betonu istorije.
Beograd je grad koji pamti i kada mu se briše memorija. Ali mu se sve češće govori da ne veruje svojim očima, nego saopštenjima. Ako nema dočeka – nema ni gužve. Ako nema gužve – nema ni građana. Ako nema građana – nema ni grada. Ostaje samo kulisa sa lepim renderima i tišina koja se zove napredak.
Večeras ćemo, dakle, dočekati Novu godinu razdvojeni, ali složni u jednoj stvari: da smo nekada bili zajedno. I da će nam sutra neko objasniti da se to nikada nije desilo.
Dobro jutro, Beograde.
Grad koji ne slavi – da se ne bi setio.
